Blog

Ovo je bio još jedan neočekivano fenomenalan EXIT Festival. Delovalo mi je vrlo neverovatno da će ovogodišnji nadjebati prošlogodišnji koji je bio spektakularan, no misija je ipak uspešno izvršena. Ja sam ponovo pao na kolena. Dobrodojde!


(C) Dani Janev

Taj prokleti 8. jul mi je bio vrlo naporan dan. Iako sam prilično kasno legao sa idejom da se dovoljno odmorim za festival, verovatno zbog nervoze probudio sam se u 10 ujutro. Spakovao sam potrepštine već jušerašnji dan, tako da mi je preostala zanimacija bila kosa. Saopšteno mi je da ćemo krenuti u 5 posle podneva. Umirući od nervoze, dočekao sam i 6 kada smo konačno krenuli (oh, ekspeditivni drugari moji). Posle nepunih sat ipo stigli smo u jednu prizemnu, veoma ukusno opremljenu Futošku kućicu, sa prekrasnim dvorištem i vrlo gostopromljivim domaćinima.

Euforija koja je rasla što smo bliži tvrđavi bili, bivala je još veća jer smo već uveliko kasnili. Bio sam jako nervozan zbog očekivanih redova za preuzimanje ulaznica, no gužve nigde nije bilo. Ljudi na sve strane, ipak sve je funkcionisalo perfektno, čak i pored veoma strogog i detaljnog obezbeđenja ove godine.

Pohitao sam i na tvrđavu ušao sam (sa sobom). Bilo mi je malo krivo što sam zakasnio na Ringišpil, ali kašnjenje je ovde praksa i to se ne može izbeći. Stigao sam na nastup
Bad Brains-a
na Main stejdžu i našao se u čudu. Nisam baš očekivao tako spiritualan i, pobogu previše spor bend. Ne, ne, jednostavno je bilo pogrešno, očekivao sam nešto žustrije, ne znam ni sam zašto. A dobio nešto spiritualno i bljutavo. Ok, loš početak, ali sam krenuo dalje. Iduća destinacija bio je Exit Music Live stejdž i
Reflections of Internal Rain,
neki neocrust bend koji svira od 2004-e godine iz Novog Sada. Dobio sam baš ono što sam očekivao, veoma su dobri bili, energični. Ipak još uvek nefasciniran, okrenuo sam se posle par minuta i krenuo na Explosive stejdž koji kao da me je od početka prizivao pokušavajući da mi došapne kako će on biti moja slatka kućica i sklonište od gadosti ove godine, što je i bio. Tamo su bili
Smut,
bend koji je sa mojim ukusom bio nešto kompatibilniji od prethodnog. Nakon njih, nastupili su domaći
Hitman
koji su takođe bili vrlo energični i čiji su me tekstovi oduševili. Nakon ovoga, smešio se šou. Čuo sam da to veče na istom mestu sviraju neki ludi francuzi,
The Inspector Cluzo
se krste. Rečeno mi je da su jako dobri uživo, a piše na Last.fm-u da su funk rock, pa se nisam ni trudio da ih preslušam, no bio sam tu. I jebeno se oduševio. Njih je dvoje, bubnjarista i gitarista koji i peva. A to je i više nego dovoljno, oni su dokazali. Napravili su svojevrstan spektakl kada su jednog dečaka i devojčicu pozvali na binu da pevaju sa njima Fuck The Bass Player. Imali su zaista zavidan performans. A posle njih, ono što sam ja čekao tog dana, kao i mnogi drugi bili su
Suicidal Tendencies
a kako sam zaglavio zbog prethodnog benda u prvom redu, nije mi bilo gde nazad jer se gužvica stvorila, a i došla je drugarica. Počeli su da rokaju i rokali su do kraja, bili su neprikosnoveni. Uživao sam, iako sam znao samo par refrena od njih. Publika je takođe bila fenomenalna: neki bi rekli da je bila nepodnošljiva gužva, ali meni je bilo savršeno. Čak su pozvali publiku da se popnu na binu i brda ljudi je otišlo, obezbeđenje se našlo u čudu, bilo je spektakularno. Čak su me i slikali tu u prvim redovima. Nakon njih, druga draga drugarica me je pozvala na Happy Novi Sad stejdž koji sam toliko hteo da vidim ovog puta i otišao sam na
Clark-a
za koji mi je ista drugarica rekla da je dobar, a i jeste bio dobar. Eto, saznao sam za novi žanr, reče ona breakcore. Veoma nekonvencionalna elektronika, načini veoma interesantnu završnicu ovog dana.


(C) Jovan Đokić

Posle 12 zdravih sati sna u mirnom i prekrasnom Futogu, počeo je novi dan, a ja spreman za novi festivalski dan. Dve čaše Kratošije posle ručka, pa pravo na tvrđavu. Kasnio sam, naravno, kašnjenje je ovde praksa i to se ne može izbeći. Doduše, ja sam mislio da kasnim na The Horrors, tako da mi je zapravo bilo svejedno, pa sam se vrlo neprijatno iznenadio kada sam čuo zvuke
Atari Teenage Riot-a
koji dopiru sa Main stejdža. Izmenili su program i u mojoj glavi je nastao savršen haos, budući da sam sve planirao unapred ove godine. Oni me nisu posebno oduševili. Mislim, zanimljivo su puštali muziku, ne znam šta drugo da kažem. Posle toga, odoh na Elektrana stejdž da čujem te
inje
o kojima svi toliko pričaju i naleteh na sladak chill out od njih. Nefasciniran, odoh preko puta mog prirodnog staništa, na Exit Music Live stejdž na
The Branka
i nauživah se lepo. Meni su oni baš zanimljivi, a uživo su bili i zanimljiviji nego što očekivah, baš lepo oraspoložiše. Kako je na Main stejdžu svirao Placebo koje iz dna duše mrzim, a kako nisam na šta bolje za svoju dušu mogao otići, nisam imao izbora nego da odem na
Behemoth
koji je u tom trenutku počinjao na Explosive stejdžu. Inače, znate, ja mrzim death metal. Prvo sam video taj, jebo te, stejdž koji su namontirali, a kada su se pojavili i počeli... Nisam skidao osmeh sa lica. Nije mi jasno kako svi oni metalci mogu da se mršte čak i na to, mene je sve to jako radovalo. Telema i okultno? Pa to je na radost! Zvučali su i izgledali toliko jebeno dobro! A meni ni na kraj pameti ne bi palo da dođem tu, osim iz bojkota prema Placebo-u. Posle njih ja otišao kod drugara na Elektrana stejdž da slušam
Juvelen-a
kad ono on peder nešto pokvario, pa ne radi. Ja se lepo vratio na pivo i još malo Behemoth-a, pa se posle vratih na njanjija. Bio je zanimljiv. Bilo je baš prijatno za uši otići sa death metala na gay electropop gadost. Nakon njega, tamo gore nebu pod oblake na Fusion stejdžu svirili su
Does It Offend You, Yeah?
and yeah, it offended me. Isti slučaj kao za Atari Teenage Riot. Winamp se koristi kući, na koncerte dođete da izvodite muziku nama na oči, a ne da pozirate. Mada je bila dobra publika i sarađivala kada sam se počeo bacati okolo k'o budala uz We Are Rockstars. To je bilo lepo. A tu sam i neke drugarice sreo, pa su me one odvukle do Happy Novi Sad stejdža na
Pinch-a
koji valjda glumi nekog dubstep-era, nemam pojma, ali mi je neverovatno delovalo kao da pokušava da bude Clark, al' nešto ne može.

Pa se tako ja prošetah još malo, al' odoh kući sam ovog puta i uđoh u pogrešan autobus koji sam čekao sat vremena. Ali bilo je kul vozati se po Varadinu i Futogu satima na 850 stepeni.


(C) Jovan Đokić

Isti slučaj kao i prethodnog dana, dovršio sam onu flašu Kratošije posle ručka i opet pohitao ka tvrđavi, mada sam već kasnio. Kašnjenje je ovde praksa i to se ne može izbeći. Mnogo sam želeo otići na G.U.B., te kultne lepe slovenske pankere, ali sam uspeo da se približim Explosive stejdžu tačno u trenutku kada su okinuli poslednji rif i mnogo se razočarao. Ali šta je tu je, otišao sam preko puta na Exit Music Live stejdž i sačekao da počnu ti neki srbi koji pevaju na ruskom
Cherkezi United
koji su, eto, bili okej. Ali ipak sam ubrzo prešao nazad na Explosive stejdž, gde su svirali
S.O.K. 91,
još jedan hardcore punk bend sa izuzetnim tekstovima. Posle malo utrošenog vremena na tom mestu, otišao sam na
Röyksopp
koji su već uveliko počeli, ali su svirali Happy Up Here kada sam došao i bilo mi je baš nekako drago. Tu sam upoznao neku volonterku, popio pivo sa njom, stigla je i prošla pesma What Else Is There i ja sam ne preterano zadovoljan nastupom požurio nazad na Explosive stejdž da zauzmem prvi red za
Al & The Black Cats
o kojima sam sve do datog trenutka razmišljao i čiji sam nastup jedva čekao i očekivao baš mnogo. I dobio sam i više nego što sam očekivao. Bili su fantastični. Najenergičniji i ubedljivo najbolji nastup ovogodišnjeg Exit-a. Amerikanci su objasnili neke stvari. Bilo je razočaravajuće videti tako malo publike na tako dobrom bendu. Na istom mestu, usledili su
The Exploited
na čijem nastupu nisam želeo da budem u prvom redu, jer ih ne simpatizujem baš, no gužva se već stvorila i meni nije bilo nazad, a eto, ona ista drugarica sa Suicidal Tendencies je opet došla. Počeli su da prže, ja sam u početku bio vrlo skeptičan, ali se posle ispostavilo da sam i njih zavoleo, jer im je nastup bio prejebeno dobar. I oni su zvali ljude na stejdž. Naravno, publika je ponovo bila fenomenalna, ništa bez publike! Nakon cela dva benda neprestanog mlaćenja glavom i ostalim ekstremitetima, iscrpljen do bola otišao sam na pivo i na Fusion stejdž gde su svirali
KUD Idijoti
za koje mi je žao što nisam imao dovoljno energije, jer su bili odlični, a ja sam stajao ukopan u mestu i srkao pivo, mrtav umoran. Posle toga sam otišao bilo gde da utrošim malo vremena, stigao na Happy Novi Sad stejdž ponovo gde je svirao neki
L-Vis 1990
koji me je zbunio, ništa mi nije bilo jasno. I onda sam otišao. Zašto mi se svaki dan završava sa nekom čudnom elektronikom na Happy Novi Sad stejdžu?


(C) Jovan Đokić

A opet isti scenario kao i prethodnog dana, samo što danas više nije bilo Kratošije koja mi je toliko prijala, već je u pitanju bilo neko francusko od 800 dinara, a koje mi je manje prijalo od makedonskog, ali šta je tu je. Opet smo kasnili, naravno, kašnjenje je ovde praksa i to se ne može izbeći. Žurio sam na
Pendulum
koji su bili na Main stejdžu. Kontam da bih se bolje proveo da sam bio u prvim redovima, ovako sam se osećao kao da sam slušao plejbek ponovo. Očekivao sam barem 3 puta bolji nastup od DJ Seta u Beogradu koji je bio fenomenalan, a dobio sam 3 puta lošiji. Baš mi je bio siromašan ovaj dan, pa sam otišao kući na Explosive stejdž da popunim rupe u vremenu, gde su malo kasnili sa svirkama, pa su u trenutku išli
Bombarder
koji su bili prilično fini, ali ja sam ipak čekao
Cathedral
jer sam čuo da su oni jako dobri i zaista jesu bili dobri. Uz pivce sam se nauživao dobrog metala, mada je meni ono zvučalo kao heavy, a ne kao doom, kako se deklarišu. Posle toga, požurio sam na željno isčekivan nastup benda
Crystal Castles
zbog kojih sam se morao spuštati u onaj kanalizacioni odvod Exit Festival-a zvan Dance Arena. A usput mi je bio Jack Daniel's Experience stejdž za koji sam dobio propusnice, pa sam otišao, pokupio tri crne čaške i nastavio ka Dance Areni. Zauzeo sam mesto među prvim redovima, srkao onaj viskić i čekao da počne haos. Haos veći nego što sam očekivao, mnogo veći. Bili su neverovatno energični! Alice se umorila isto koliko i mi u publici, čak je dobre tri pesme provela na svima nama. Bilo je neočekivano dobro. Sa mnogima delim isto osećanje, tresao sam se posle nastupa, dobrih sat vremena nisam mogao da se smirim. Sušti bes. U elektronskoj muzici! Ubedljivo najbolji elektronski bend ove godine. U kolikoj sam ekstazi bio zbog ovog nastupa, apsolutno sam zaboravio da neposredno posle njih na Fusion stejdžu sviraju Ritam Nereda, pa sam ih i propustio, što mi je malo krivo, ali preživeo sam. Ostao sam do samog kraja dana dočekavši jutro na Main stejdžu uz
DJ Friction-a
sa gomilom drugara koji su se svi sjatili tu i sa gomilom stranaca. Svi su bili presrećni, štrokavi i mrtvi umorni, ali su ostali do samog kraja nastupa koji se završio oko pola 7. Meni se čak ni posle toga nije odlazilo odatle, postajao sam sve emotivniji, pa sam sa jedinom neumornom ekipom sišao ponovo do Dance Arene, gde je pičio nekakav
A-Trak
koji nas je smorio k'o guzice, kada smo poželeli da odemo sa tvrđave, što je zapravo bila veoma dobra završnica.


(C) Irma Pučkarević

Naravno da je treći dan bio najbolji, šta vam je. Sve sama pankerija, sjatilo se na tvrđavu gomila ljudi i bilo je neverovatno. Da stavimo tačku i na ovu godinu, mnogi kažu da je bilo lošije nego lane, ali ja se protivim toj tvrdnji; iako mi je prethodna godina takođe bila fenomenalna, ova godina je ipak bila mnogo bolja, u šta ni ja ne mogu da verujem još uvek. Mnogo mi se ide nazad.

Bio sam naSun 9 May – Ritam Evrope.

Superhiks su bili odlični, Talco i ne toliko, ali Skarface su objasnili neke stvari!

U svakom slučaju, odlična svirka, odlična atmosfera kao i uvek na tom mestu u Novom Sadu i odlično društvo.

Malo je falilo da ne dođem, ali sticajem srećnih okolnosti, nisam propustio ove skakutave trenutke.

Kako sam se proveo na Thu 9 Jul – EXIT Festival 09?

English version: http://paste.ubuntu.com/352176


(C) Dragan Radojević


Odlično. Prvih par dana se nisam najbolje snašao, tako da sam neke stvari propustio, zbog čega mi je jako žao. Većina izvođača je oduševila, jako malo razočaralo. I društvo, da, društvo kao jedan od najbitnijih faktora mora biti spomenuto. Ekipa je bila fantastična, na svakom koraku. Raspoloženje na nivou.

Prvi dan sam opako okasnio, ali sam stigao na vreme na
Lily Allen
taman da čujem Fuck You i još nekoliko numerica.
Neki kažu da je bila nadrogirana, ja konstatujem da je konstantno držala cigaretu u ustima i da je pritom pevala neprikosnoveno. Isto kao u spotovima. I mnogo je lepa.
Usledili su
Buraka Som Sistema
na koje sam samo svratio i video izuzetno dobru atmosferu, a onda požurio na
Arctic Monkeys
čiji je nastup bio... korektan. Toliko.
Ostatak večeri proveo sam istraživajući stejdževe i tvrđavu, da bih dan završio uz
Sub Focus
koji su za moj ukus ubedljivo najbolji drum'n'bass ovog Exit-a. Naterali su me da igram izuzetno energično čak i posle čitavog dana jurcanja i igranja, što ne može svako. I uz njih dočekasmo jutro.


(C) Dragan Radojević

Posetio sam naposletku Dance Arenu, gde nisu uspeli da me pokrenu, napustivši tvrđavu ubrzo nakon.


Usledio je drugi dan koji od mene dobija najslabiju ocenu. Bio je prilično dobar, ali ipak lošiji od svih ostalih. Stigao sam na vreme da poslušam par numera od
Manic Street Preachers
gde je sa mrakom došla i slaba kišica. Sa par drugara seo sam na uzvišenje, pili smo pivo i posmatrali
KoЯn
koji su odatle zvučali kao penzionisani sumo rvači.
Kasnije svratismo do Elektrane i shvatismo da je tu najbolja electronica. A druga ekipa dragih drugara sa kojima sam stan delio bila je na Codex drum'n'bass-u i odlično se provela.


(C) Marija Popović

Treći dan, najduže iščekivani i najbolji dan, neočekivano dobar.
Započeo je sa
Patti Smith
na koju sam, nažalost, kasnio. Stigao sam na pola nastupa, ali sasvim dovoljno da se zaljubim u njenu muziku i stavove. Izuzetno energičan nastup za jednu punk rock baku. Ostavila me je bez daha izvodeći kao trijumf svog nastupa numeru People Have the Power, na kraju koje je rukama kidajući žice i divljajući po stejdžu govorila o slobodi i sličnim gadostima koje je punk propovedao u njeno doba, kada je nastajao. Najveći umetnik ovog Exit-a.
Kako sam već bio u prvim redovima, sačekao sam
Kraftwerk
kojih sam bio izuzetno željan. I nakon nastupa ostao. Njih ljudi moraju videti, pa onda slušati da bi shvatili neke stvari. Najsporija muzika koja najlakše pokreće. Izuzetan vizuelni nastup. Grupa koja je inovativna i originalna čak i danas, posle 30-ak godina postojanja.
Usledio je
Moby
za koga mogu konstatovati da je izuzetan muzičar, što sam mogao i pre nastupa. Crnkinja koja je bila sporedni vokal imala je izuzetan glas. Dizao je atmosferu, sve je ključalo. Ali mi se ne dopadaju njegovi politički stavovi. Lepo je drugarica komentarisala: najveći egocentrik u svetu muzike, i može to da bude.
Dan se nastavio sa francuskim DJ-em
Etienne de Crécy
čija mi se muzika dopada jedino uživo, jer ima sintetičkih momentara, dok o vizuelnom nastupu neći ni govoriti. Pogledajte snimke na YouTube-u, onda zamislite to iznad sebe, ogromno, u potpunom mraku i shvatićete. Svetlosna nirvana. Drugaričina preporuka nije bila loša ni malo.
Doček jutra i kraj tog dana obeležile su
Lollobrigida
koje su bile zanimljive baš onoliko koliko je trebalo da budu u toj situaciji i na tom mestu. Zabavno i duhovito, ali prizemno.


(C) Dragan Radojević

Poslednji dan započeo je
Madness
koje nisam planirao da slušam, jer sam tada iz nepoznatog razloga bojkotovao ska, ali ipak jesam i bili su i više nego dobri. Publika se njihala u ritmu njihovih gudačkih instrumenata i sve je bilo kako treba.
Oko nastupa grupe
Prodigy
stvorila se neverovatna i najveća gužva na ovom izdanju Exit-a koja je bila nepodnošljiva. Želeo sam da ih vidim, tako da sam ostao na prvih nekoliko pesama, a zatim se izgubio u gužvi.
Kasnije sam se vratio na očigledno mesto pokolja računajući na preporuku iste drugarice, na
Chase & Status
koji nisu uspevali da me pokrenu. Gde je ekipa ljudi bila jako neprijateljski nastrojena. I gde mi je već bilo preko glave sve te electronica-e. Tada sam pobegao gdegod.
Hodajući nasumično, načuo sam neke gitare, bubnjeve, skrenuo i dospeo na
Vrisak Generacije
koji su mi apsolutno popravili poslednji dan, zbog čega sam njihov fan. Zamislite da je poslednji dan ostao sranje... Ne bi bilo ok. Tu sam sreo jednu drugaricu koju nisam računao da ću sresti, kada smo dekintirani i trezni po prvi put otišli da vidimo šta ima na Fusion-u. Dospeli smo, dakle, na
Atheist Rap
koji je u istom terminu svirao, uz njih dočekali najbolje jutro na Exit-u i dobili nekolicinu besplatnih piva i tokena koje su delili ljudi, jer su imali viška. Tu sam zavoleo spomenuti bend koji je trijumfalno zatvorio moj provod na tvrđavi te godine.


(C) Marija Popović